Navikli na scene sa Arabijskog poluostrva u kojima dominiraju dugačke peščane plaže i ravnice, praćene neboderima i arhitektonskim čudima, od Abu Dabija i Dubaija do Kuvajta, Bahreina, Katara i Saudijske Arabije, iznenadi nas tradicionalni i kamenim brdima nazubljeni Oman, najtradicionalnija od zemalja ovog kraja sveta.
OK, najtradicionalnija u smislu da ne žele da grade nove, velike zgrade. Naravno da je Saudijska Arabija strožija sa svojim zakonima, a pre reformi princa Muhameda bin Salmana bila je i najstrožija. Ne govorimo o tome. Govorimo o tome da je u Omanu sve novo građeno na pseudotradicionalni način. Na primer, sve nove zgrade su 4, 6 ili jaaaako retko, 8 spratova visoke, sve su kockaste i sa ravnim krovom, i sve su obojene u belo. Nema solitera i čuda građevinarstva kao u obližnjim Emiratima. A to nas sve dovodi do čoveka zvanog…
Sultan Kabus
Kada sam se ja rodio, a to nije bilo baš toliko davno, nije postojala država Oman. Postojala je država Muskat i Oman, a onda je 1970. godine, kada je vaš putopisac imao par meseci bebećeg života, sultan Kabus oborio s vlasti prethodnog sultana, svog oca, uz pomoć vojske i Velike Britanije, promenio ime države u samo „Oman“, promenio zastavu dodajući grb, belu i zelenu prugu (ranije je zastava bila čisto crvena), shvatio je da je nafta velika prilika, i modernizovao je zemlju. Sagradio je veliku zgradu Kraljevske opere, čiji je veliki ljubitelj bio. Vladao je 50 godina, i 2020. godine se preselio na Ahiret, bez dece i uz jedan kratak i neplodan brak koji je trajao svega tri godine. Njegov kontroverzni životni stil podigao je mnogo prašine, ali Kabus je bio taj koji je u istoriju ušao kao otac modernog Omana.
Kao sultan, Kabus je sproveo politiku modernizacije i elektrifikacije (nisu imali baš puno struje pre njega) i okončao međunarodnu izolaciju Omana. Uveo je telefon i izgradio škole, bolnice i puteve (imali su samo 10km pre njega). Njegova vladavina je dovela do porasta životnog standarda i razvoja u zemlji, ukidanja ropstva, kraja Dofar pobune i proglašenja ustava Omana. Ropstva? Pa da. Do pre neku godinu ropstvo je bilo zvanično i u Mauritaniji, a ovde govorimo o 1970. godini. Uveo je omanski rijal (koji vredi čak 2,50 evra) kao zvaničnu valutu, zamenivši indijsku rupiju i (pazite ovo!) talir Marije Terezije!
Nasleđe sultana Kabusa
Uz pomoć agencije “Allegra Krstarenja” koja nas je odvela na krstarenje, pristali smo u ono što se u programu navodilo kao “Muskat”, odnosno, prestonica Omana. Ali, stvarnost je malo drugačija. Zaista postoji “Veliki Muskat”, koji je spoj tri grada – Starog Muskata na istoku, zatim stare prestonice Matre, gde pristaju kruzeri, i Novog Muskata koji se proteže u ravnici zapadno od Matre. Novi Muskat je delo sultana Kabusa, koji je zaključio da se Muskat ne može širiti u brda, već u ravnici pored mora i peščanih plaža.
Tako da smo se, i ne znajući, dogovorili sa taksistom da nas za 60€ provozaju do svih znamenitosti i kratko ih objasne. Svi taksisti su nosili bele abaje, i na glavi kape koje se zovu kemmä, kemm’ ili kemme, a koje imaju razne obrube, dezene i boje, iako su sve bele. Kažu da se svaki dan nosi druga kapa, postoje svečane, a takođe se po tome prepoznaje i ko je bogatun, a ko siromah. Neugodno je što je teško naći broj za balkanske glave.
Elem, prvo smo otišli do Velike Džamije sultana Kabusa, u Novom Muskatu. Završena je 2001. godine, i ogromnih je dimenzija. Nekako je spokojna, i podseća na džamije u Španiji i Maroku, sa svojim vrtovima i bazenima.
Može da primi 25.000 vernika, a ono što je posebno zanimljivo kod tih vernika je to što oni nisu ni suniti ni šiiti, pa čak ni alaviti koje znamo iz Sirije, već – ibaditi. Smatra se da su ibaditi čak i najstarija grana islama, jer su se izdvojili pre nego što su se suniti i šiiti posvađali. Iako su najstariji, jedni su od tolerantnijih, kažu, najtolerantniji posle alavita.
Tolerancija se vidi jer se u Omanu, za razliku od mnogih drugih zemalja, slobodno mogu graditi i crkve i hinduistički hramovi. Svakako je Džamija sultana Kabusa najveća ibaditska džamija na svetu, a imala je i najveći tepih ikada satkan, međutim, danas je to tek drugi najveći tepih, posle gradnje Velike Džamije sultana Zajeda u Abu Dabiju.
Tu je i veličanstvena Kraljevska Opera (ne kaže se Sultanska opera, jer sultan je sam po sebi kralj) od belog mermera iz Karare, jer je Kabus bio veliki ljubitelj opere i muzike, budući da je školovan u Britaniji. Na suncu, zaslepljuje svojim belasanjem.
Plaža Kurum je omiljeno mesto lokalaca, ali i kupača, a lokalne devojke u gimnazijskim uniformama ne daju se slikati, ni same, a pogotovo ne sa nepoznatim muškarcima. Uhvatili smo ih “paparaco”.
Stari Muskat
Zanimljivo je da je Muskat ime koje prilično dobro poznajete, jer se vezuje za muškatni oraščić koji je po gradu dobio ime. Sve to potiče od Portugalaca i 16. veka, kada su Portugalci bili pomorska supersila i kontrolisali puteve začina do Azije. Osvojili su Muskat i Malaku, u Maleziji, odakle su dovozili oraščić u Evropu i – eto imena preko “usputne stanice”.
Portugalci su sagradili i moćne tvrđave u Muskatu i Matri i držali iz dok ih Osmanlije nisu isterale (čak tamo su došli, tako je!), da bi se na kraju Omanci sami oslobodili svih. Oman je posle toga bio centar trgovine začinima i robljem, imajući ključno mesto kao raskrsnica trgovine između Istočne Afrike i Indije.
Omanski sultan je jedno vreme boravio u Zanzibaru, jer je to bila teritorija Omana, a cela ta priča kulminira time da za razliku od Emirata, ovde ima puno mulata (meleza crnaca i belaca) i čistih Afrikanaca, potomaka robova dovedenih iz današnje Tanzanije, Kenije i Mozambika.
Elem, palata Al-Alam je još jedno remek-delo smirenog omanskog pogleda na svet i luksuz. Sve savršeno, estetski dovršeno i nepretenciozno, ako ijedna kraljevska palata može biti nepretenciozna.
Iza nje, pruža se tvrđava Al-Džalali, na tamnosmeđim liticama, s jedne, a gotovo istovetna tvrđava Al-Mirani s druge.
Matra
Beli balkoni Matre podsećaju na stripove Korta Maltezea i pesme Rundeka. Kao da vas je neko odveo u kolonijalno doba, Indiju ili Zanzibar. Plavo more i obala Indijskog okeana.
Gledamo u pravcu Goe i Bombaja. Suk, odnosno pijaca u Matri, izvor je svakojakih delicija i suvenira – sapuna od mošusa, šalova od kašmira, indijske brze hrane.
Cene deluju povoljno, ali to je varka – 1 rijal je 300 dinara.
Kineske kopije handžara, nacionalnog noža i ponosa, svuda su oko nas. Idemo na čaj od zatara, mog omiljenog arapskog začina.
Mačaka ima svuda, one su najveći prijatelji. Mirne su i vole da se maze. A kada se mačke ne plaše ljudi, znači da su ljudi pitomi.
I baš zato, Oman nam je osvojio srca. Oaza mira i vizuelne harmonije na ludom Arabijskom poluostrvu.
Izvor: Kulturanadlanu.com/Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević, Vladimir Cvetković
